Постоји тренутак који добро познајем, јер ми га често причају.
То је када неко први пут отвори своје рачуне заиста. Све заједно. Оно што има, оно што дугује, без даљег заобилажења.
И још пре него што погледа број, прође једна мисао.
„Надам се да ово нико не види.“
Не „надам се да је број висок“. То долази после.
Прво долази страх да те гледају.
Обично, када се о приватности у апликацији говори, говори се о подацима. Сервери, лозинке, шифровање. Техничке ствари, важне, о којима сам већ писао другде.
Данас хоћу да говорим о другој половини приватности. Оној која не станује у серверима.
Оној која станује у стомаку онога ко отвара апликацију.
Прави страх није неуспех. Него да те виде како не успеваш
Правим једну разлику, јер је по мени срце свега.
Неуспех је део живота. Кривудав месец, дуг који притиска, пројекат који није успео, уштеђевина тања него што би желео. Дешава се свима. То знамо.
Али постоји и друга ствар, и боли много више од прве.
Да те виде док не успеваш.
Није то исти страх. То је други, старији, друштвенији. То је страх од осуде. Онај због кога спуштамо глас када, на вечери, неко пита „а колико ти зарађујеш?“. Онај због кога новац, на толико места, остаје последњи прави табу — више од секса, више од здравља.
Причамо себи да је то ствар васпитања, дискреције. Делом је истина.
Али испод, често, стоји нешто огољеније: страх да би други, када би видели наше стварне бројеве, помислили да нисмо били способни.
А тај страх не чека друге.
Активира се и када је једини који би могао да гледа један алат. Апликација. Софтвер.
Зашто апликација за финансије дира баш тај живац
Размисли шта ти, обично, тражи апликација за личне финансије.
Тражи ти да унутра ставиш ствари о којима не причаш радо ни са онима који те воле.
Колико стварно зарађујеш, а не колико пушташ да се верује.
Колико си ставио на страну. Или колико мало.
Онај дуг који вучеш са собом и за који си се надао да си га већ затворио.
Трошак кога се помало стидиш, који би поновио исти али би радије да не мораш да га објашњаваш.
На папиру, то су подаци. У пракси су делови тебе.
И онда се деси нешто што сам видео много пута, и што сам и сам осетио.
Апликацију преузмеш. Можда је и отвориш. Онда, у тренутку када треба уписати праве бројеве, станеш.
Не зато што си лењ.
Зато што је, у суштини, написати те бројеве негде исто што и изговорити их наглас. А изговорити их наглас, када се плашиш осуде, последња је ствар коју желиш.
Тако апликација остаје празна. Или је напуниш допола, лепим бројевима а не оним незгодним.
А апликација за финансије напуњена допола не служи ничему. Штавише, гора је од ничега: даје ти илузију да видиш, док гледаш само део који ти се свиђа.
Ти, вероватно, већ стижеш са понеким ожиљком
О овоме сам написао цео чланак, па ћу овде укратко.
Скоро нико не долази до апликације за личне финансије као спокојан радозналац. Долази се после неколико пропалих покушаја: Excel напуштен у фебруару, остављена свеска, „лака“ апликација која је бројала кафе али ти никада није говорила где си заправо.
Тим покушајима дајем име: ко се укрцава, већ је једном доживео бродолом.
А сваки бродолом оставља исту мисао под кожом: „ја сам тај који није способан“.
Ето. Ако већ крећеш са том мишљу, идеја да сада једна апликација може да забележи твоју неспособност — да је види, архивира, можда покаже некоме — не мами те да поново покушаш.
Мами те да затвориш апликацију и да више не мислиш на то.
Стид овде није емотивни детаљ. То је практични зид. То је разлог број један због кога људи никада не погледају своје рачуне.
А такав зид не рушиш једном функцијом више. Рушиш га уклањајући око кога се особа плаши.
Шта смо уклонили, намерно
Када смо осмишљавали Cashfulness, ово смо имали пред собом од самог почетка.
Није било довољно заштитити податке. Требало је уклонити осећај да те гледају.
То су два различита посла. Први је технички. Други је психолошки. Позабавили смо се обама, а други пролази кроз врло конкретне изборе.
Први: не питамо те ко си.
Да би користио Cashfulness, региструјеш се надимком. Којим хоћеш — „Капетан“, „Једро“, било које измишљено име — плус имејл и лозинка.
Не тражимо ти име. Не тражимо ти презиме. Ни матични број, ни датум рођења, ни адресу, ни број телефона.
Овако речено делује као бирократски детаљ. Није.
Значи да бројеви које уписујеш у апликацију нису прикачени за стварну особу која јеси. То су рачуни једног надимка. Ти знаш да је иза тога твој живот; за систем, то је „Капетан“ са рачунима.
То није анонимност да се сакријеш од света. То је анонимност да ти скине терет с леђа док пишеш.
Огромна је разлика између тога да напишеш „имам 4.000 евра дуга“ под својим именом и презименом, и да то напишеш као координату брода који се зове како ти хоћеш.
Бројеви су исти. Терет није.
А документи? Ту је брава још чвршћа
Постоји и други ниво, за најосетљивије ствари.
У Cashfulness, ако желиш, можеш да учиташ документе: банковни извод, рачун за струју, уговор, полису. Тешке ствари, пуне твојих података.
Ти документи се закључавају на твом уређају, још пре него што крену. Кључ настаје код тебе и никада не напушта твој телефон или рачунар.
На нашим серверима, ти документи су блок дигиталног шума. Нечитљив.
Не можемо да их читамо ми који смо апликацију направили. Не може да их чита онај ко одржава сервере. Не би могао да их чита ни нападач који би једног дана ушао у наше системе.
То је технички део, и има име — енд-ту-енд шифровање — о коме сам написао посебан чланак, без жаргона, јер заслужује свој простор.
Овде ме занима нешто друго.
Занима ме шта та брава значи за стомак, а не за сервере.
Значи да најнепријатнији документ који би могао да учиташ — банковни извод најгорег месеца твог живота — неће видети нико. Буквално нико осим тебе.
Не зато што смо обећали да га нећемо гледати.
Зато што смо себи, намерно, одузели могућност да га гледамо.
„Чак ни ми“: део који највише вреди
Стижем до тачке која, по мени, прави разлику између обећања приватности које умирује и оног које заиста ослобађа.
Многе апликације ти кажу: „твоји подаци су безбедни, нећемо их дати никоме“.
То је обећање окренуто напоље. Ка другима: оглашивачима, компанијама, злонамернима.
Али стид, рекао сам ти, не чека друге. Активира се и само пред алатом. И зато је обећање које стварно рачуна друго, и окренуто је нама самима, дакле онима који су апликацију направили:
не осуђујемо те. Не можемо. И пре свега нећемо.
Не постоји, нигде, особа из нашег тима која гледа твоје рачуне и мисли нешто о теби.
Не постоји систем који ти, иза кулиса, даје оцену, сврстава те у разред, пореди те са просеком других да ти каже где се налазиш.
Не стижу ти нотификације које те прекоревају. Нема црвених екрана, нема „трошиш превише!“, нема гласића који држи придике. Оно мало што ти апликација пише — мирно је и у твојој служби. А када има нешто што треба погледати, кажем ти то смирено и, где могу, са излазом.
Нема бодова „доброг штедише“ које треба скупљати, нема медаља, нема ранг-листа. Те ствари — зову их гејмификација — претварају твој новац у ђачку књижицу. А ђачка књижица је управо оно око које осуђује, враћено у апликацију на задња врата.
Cashfulness ти не даје оцене.
Даје ти координату.
Координата те не осуђује. Само ти каже где си.
Зашто је то и етичко питање, а не само психолошко
Могао бих да станем на психологији: уклањање стида чини да користиш апликацију, коришћење апликације чини да видиш рачуне, виђење рачуна даје ти мир. Све тачно, и било би довољно.
Али испод стоји етички избор, и хоћу да га кажем отворено.
Апликација која види твоје бројеве и зна те по имену има моћ над тобом. Може да ти прода нешто у правом тренутку. Може да те гурне ка производу јер на њему зарађује. Може, макар само, да учини да се осећаш посматрано — а ко се осећа посматрано, троши, бира, живи другачије.
Ми ту моћ не желимо.
Не зато што смо бољи од других. Зато што такву моћ, пре или касније, неко употреби. А једини озбиљан начин да је не употребиш јесте да је немаш.
Зато не продајемо финансијске производе и не наплаћујемо провизије на оно што радиш са својим новцем. Број који видиш нама не доноси ништа, ни у једном ни у другом смеру: био висок или низак, за нас је свеједно.
Постоји ипак једна ствар коју хоћу да ти кажем пре него што је сам откријеш, јер транспарентност мало вреди ако стигне касно.
Постоје, и постојаће, линкови ка приликама за уштеду — поређења рачуна за струју и остале дажбине, услуге због којих мање плаћаш за ствари које ионако већ плаћаш. Ако одеш на неки од тих линкова и на крају нешто уговориш, ми можемо добити накнаду.
Пишем ти то овде, отворено, уместо на дну странице са условима коришћења.
И онда је право питање: зар то није баш она моћ за коју сам рекао да је не желим?
Није, и сва разлика стаје у један ред: твоји подаци не излазе одавде. Никада. Ни са ким.
Не шаљемо твоје бројеве ономе ко је с друге стране линка. Не кажемо му колико трошиш, колико имаш, које рачуне држиш. Не прослеђујемо му твоје име — које нам, уосталом, ниси ни дао.
Линк је путоказ, а не обртна врата. Стоји ту, ти одлучујеш хоћеш ли да га погледаш. Ако одеш на њега, стижеш на сајт који није наш и ти си тај који уноси своје податке, ако хоћеш, знајући коме их дајеш. Ако не одеш, ништа се није догодило и нико то није забележио.
Ред који не прелазимо је тај: зарађивати тако што ти нешто покажемо једно је, а зарађивати тако што продамо тебе сасвим је друго. Прво радимо на светлу дана. Друго не радимо, и то није обећање о понашању: то је зато што твојих података, једноставно, нема да се продају.
Одузети себи могућност да те осуђујемо и да то искористимо — то је исти избор, гледан са две стране.
Са твоје стране зове се достојанство: твоји бројеви су само твоји.
Са наше зове се поштење: везали смо себи руке пре него што бисмо могли да погрешимо.
Једно вече са Марком
Даћу пример, јаснији од хиљаду расуђивања. Детаљи су измишљени, али сцену сам видео десетине пута.
Марко има 41 годину. Споља делује у реду: посао, породица, кућа. Изнутра, око новца, има чвор који не одвезује годинама.
Има 9.000 евра на рачуну и не зна баш да ли је то много или мало. Има стамбени кредит, кредит за ауто, и две-три мале рате које радије не сабира заједно, јер га сабирање узнемирава.
Пробао је једну апликацију, једном. Када је дошао тренутак да упише прави дуг, затворио ју је. Рекао је себи „размислићу после“. Није више размишљао.
Поента није био број. Поента је била да му је уписивање деловало као признање. Као да некоме исповеда „ето, лоше сам управљао, ево га црно на бело“.
Те вечери, са Cashfulness-ом, дешава се нешто другачије.
Региструје се као „Марко41“ — не као Марко Росси. Почиње да слаже делове: рачун, преостали стамбени кредит, кредит за ауто, и да, и три мале рате, јер тамо унутра то ионако нико не види.
Упише их све.
Први пут после много година, ставља их на исто место. И док их уписује, нема гласића који га прекорева, нема црвеног које трепери, нема осећаја да неко, негде, води белешке о њему.
Постоји само број који, полако, добија облик.
На крају је његова нето вредност нижа него што се надао. Али то није ударац кога се плашио.
То је, зачудо, олакшање.
Јер прави број, и када је мањи, тежи много мање од магле која је постојала пре. И јер је Марко, коначно, могао да га погледа а да га нико не гледа док то ради.
Те вечери Марко није средио своје рачуне. За то ће требати времена.
Урадио је нешто мање и важније: престао је да се плаши да их отвори.
Смисао, на крају
Радикална приватност Cashfulness-а — надимак, без имена и презимена, документи које не можемо да читамо, без осуде, без ђачке књижице — обично се прича као техничко и етичко питање. И јесте. Целу слику сам написао у стубном чланку о приватности, ако желиш оба нивоа у целини.
Али разлог због кога нам је било стало до ове мере људскији је од тога.
Не можеш имати мир са својим новцем ако се плашиш свог новца.
А често се не плашиш новца самог по себи. Плашиш се онога што ће други — или један алат, или ти сам пред огледалом — мислити о теби када бројеви буду ту, откривени.
Уклонити тај страх није услуга више. То је услов да све остало функционише.
Твоји бројеви су само твоји.
Нико их не осуђује.
Чак ни ми.
И одатле, коначно, можеш да их погледаш.
— Vittorio